ДА ЛИ БИ ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК ОПСТАО БЕЗ РУСИЈЕ? ШЕСТ ГОДИНА ЗАЈЕДНИЧКЕ БОРБЕ КОЈЕ СУ ПРОМЕНИЛЕ СРПСКУ ИСТОРИЈУ

Почетком XИX века Србија није имала организовану војску, развијену привреду нити међународне савезнике. Устаници су се борили углавном сопственим снагама, са ограниченим наоружањем и готово без спољне помоћи. Управо зато међународне околности постале су један од кључних фактора опстанка устанка.

Године 1806. Руско царство објавило је рат Османском царству. Иако је сукоб првенствено вођен због интереса две велике силе на Црном мору и Балкану, он је отворио потпуно нову могућност за српске устанике. Османско царство одједном је морало да води рат на више фронтова, што је значајно умањило његову способност да свим снагама сломи устанак у Србији.

Русија није остала само политички савезник. Током наредних година у Србију стижу руски војни саветници, официри, артиљерија, оружје, муниција и новчана помоћ. Успостављена је стална дипломатска веза између Карађорђа и руског двора, а важну улогу имао је руски дипломата Константин Родофиникин, који је боравио међу српским вођама и представљао везу са Санкт Петербургом.

Посебан значај имала је сарадња српске и руске војске на источној граници Србије. Током 1807. године руске јединице заједно са српским устаницима учествују у операцијама против Османлија, чиме по први пут Срби и Руси заједнички ратују као савезници на српском тлу. Ова сарадња наставила се и наредних година.

Једна од најзначајнијих заједничких победа остварена је 1810. године у бици код Варварина. Српске снаге предводио је Карађорђе, док је руским одредима командовао гроф Јосиф О

Рурке, руски генерал ирског порекла. Заједничким снагама успели су да одбију вишеструко бројнију османску војску. Ова победа омогућила је да Моравска долина остане под српском контролом и показала колико је сарадња две војске постала важна.

Исте године вођене су успешне заједничке операције код Лознице, где су руске јединице и српски устаници зауставили османску офанзиву из Босне. Истовремено, на истоку Србије извођене су операције код Штубика и Малајнице, које су додатно ослабиле османски притисак.

Помоћ Русије није се огледала само на бојном пољу. Руски двор пружао је и дипломатску заштиту српском покрету, покушавајући да српско питање укључи у међународне преговоре са Османским царством. То је био први пут да се питање аутономије Србије озбиљније разматрало у европској дипломатији.

Међутим, историја је донела нови преокрет. Године 1812. Наполеон Бонапарта покреће највећу војну инвазију до тада и са више од пола милиона војника напада Руско царство. Пред егзистенцијалном опасношћу, руски цар Александар И био је приморан да што пре оконча рат са Османлијама.

Резултат је био Букурештански мир из маја 1812. године. Иако је овим споразумом Србија први пут поменута у једном међународном уговору, Русија је морала да повуче готово све своје војне снаге са Балкана како би их пребацила у одбрану сопствене државе од Наполеонове Велике армије.

Српски устаници остали су без најважнијег спољног савезника управо у тренутку када се Османско царство припремало за одлучујући удар.

Већ наредне године уследила је велика османска офанзива. Без руске војне помоћи и суочени са знатно бројнијим непријатељем, устаници нису успели да одбране све положаје. У јесен 1813. године Први српски устанак био је сломљен, а Карађорђе заједно са великим бројем устаника прешао је у Аустрију.

Ипак, борба није била узалудна.

Искуство стечено током готово једне деценије ратовања, изграђене државне установе, развијена свест о сопственој државности и међународно признање српског питања поставили су темеље за Други српски устанак 1815. године и касније стварање модерне српске државе.

Историчари се данас разликују у проценама колико је руска помоћ била пресудна. Оно око чега постоји широка сагласност јесте да је руска војна, дипломатска и финансијска подршка од 1806. до 1812. године значајно продужила способност Србије да води борбу против Османског царства. Без тог савезништва ток Првог српског устанка готово сигурно би изгледао другачије.

Зато се историја односа Србије и Русије не може посматрати само кроз дипломатске сусрете или политичке изјаве. Она је исписивана и на бојним пољима код Варварина, Лознице, Штубика и Малајнице, где су српски устаници и руски војници заједно бранили исти циљ – слободу од османске власти.

Више од два века касније, то савезништво остаје један од најзначајнијих примера сарадње два народа у њиховој заједничкој историји.